Zadržati, dodati ili promeniti? Lična odluka o prezimenu u braku

Odluka o prezimenu nakon sklapanja braka daleko je više od puke formalnosti. To je često duboko emotivno, lično pitanje koje dotiče temelje identiteta, pripadnosti i porodičnih veza. U vrtlogu priprema za venčanje, pored izbora haljine, muzike i torte, mnoge žene (a sve češće i muškarci) suočavaju se sa unutrašnjom dilemom: da li zadržati svoje prezime, dodati partnerovo ili ga u potpunosti promeniti? Ovaj izbor, naizgled jednostavan, otvara vrata ka lavirintu osećanja, porodičnih očekivanja, društvenih normi i ličnih uverenja.

Kroz priču jedne mlade, koja je u braku zadržala svoje prezime, vidimo da se iza te odluke krije čitav svet. "Tada je to zbog raznih okolnosti tako moralo", kaže ona, ističući da je odluka donešena pod pritiskom teške situacije sa partnerovom porodicom. Iako su se vremenom strasti smirile, osjećaj neprihvatanja ostaje: "Nikad nisam bila istinski prihvaćena, o ljubavi da ne govorim." Za nju, zadržavanje prezimena postalo je simbol veze sa ljudima koji su je bezuslovno voljeli i odgajili - njenom primarnom porodicom. Ovaj snažan emotivni razlog danas je za nju jači nego ikada, i savetuje svakome ko bi pokušao da se umeša u takvu ličnu odluku da se pripremi na žestoku reakciju.

Emocije i identitet: "Osećam kao da sam promenila identitet"

Za mnoge, prezime je neodvojivi deo ličnog identiteta. Jedna korisnica je podelila svoje iskustvo promene, iako je bila sigurna u svoju odluku: "Mislila sam da me ništa ne može poljuljati, ali trebali ste da čujete kako sam to jedva izgovorila na venčanju... osećam da sam sad neka druga osoba." Ovo osećanje gubitka identiteta ili "svadbene ludilo", kako ga neki nazivaju, često iznenadi intenzitetom emocija koje dolaze "sa meni nekih nepoznatih mesta u glavi". Suprotno tome, druge žene ne doživljavaju promenu prezimena kao gubitak sebe, već kao bogatjenje i simboličko stapanje u novu zajednicu. "Nisam izgubila ni vezu sa svojom primarnom porodicom, još uvek sam i ćerka i sestra", ističe jedna od njih.

Zanimljivo je da se čak i kod onih koji su srećni sa svojom odlukom javlja period prilagođavanja. Navika na novo potpisivanje, reakcije okoline, čitanje novog imena na dokumentima - sve to zahteva vreme. "Definitivno se osećam malo pogubljeno... jedino na šta sam navikla je kad se potpisujem da pišem prvo slovo novog prezimena", priznaje jedna mlada. Ovaj period tranzicije može biti kraći ili duži, ali pokazuje da je promena imena, bez obzira na to koliko dobrodošla, ipak značajan životni korak.

Pritisak, tradicija i "šta će narod reći"

Na ličnu odluku često pada senka spoljašnjih očekivanja. Pritisak može doći iz najrazličitijih uglova: od partnerove porodice koja to vidi kao nepoštovanje, do društva koje promenu smatra samorazumljivom. Jedna ispovest otkriva gorak sukob: "Njegova porodica se kao smirila, ali ne propuštaju priliku da mi spuste, da me uvrede." Ovakva neprijatnost može da potamni radost od novog braka i stvori nepotrebne tenzije.

Često je najveći kritičar okolina, posebno druge žene. "Uglavnom sam na neprijatne komentare naletela od strane žena", primećuje jedna korisnica koja je odabrala dva prezimena. Komentari poput "To su nekad samo radile glumice" ili podrugljivi pogledi otkrivaju koliko je društvo još uvek vezano za tradicionalne modele. Ovakva osuda često proizilazi iz nesigurnosti ili iz ličnog žaljenja što se neko drugi usudio da postupi drugačije. Kao što jedna sagovornica primeti: "Kroz glavu mi samo prođe da je jedna od onih koje su možda želele, ali nisu imale petlju da to isteraju."

Patrijarhalni koreni tradicije jasno se vide u često korišćenim argumentima. Pitanje "Šta će deca?" ili tvrdnja da će porodica biti "manje porodica" ako se ne prezivaju isto, duboko su ukorenjeni. Ipak, sve više parova dovodi u pitanje ovu logiku. Zašto bi deca nosila samo očevo prezime, kada ga i majka nosi devet meseci i rizikuje život rađajući? Neki zagovaraju davanje oba prezimena detetu kao pravednije rešenje, što je već uobičajena praksa u španskom govornom području.

Praktični izazovi i birokratski lavirint

Osim emotivne, postoji i sasvim praktična strana promene prezimena. Birokratija može biti zamorna. Promena lične karte, pasoša, vozačke dozvole, bankovnih računa, diploma (iako se one ne moraju menjati) - to je dug i naporan proces. Jedna korisnica se žali na problem sa dokazivanjem krvne grupe jer joj "određena na devojačko prezime ne važi", iako je JMBG isti. Ove svakodnevne smetnje mogu da otežaju život i podstaknu razmišljanje da li je promena vredna dodatnog truda.

Sa druge strane, neke žene imaju praktične razloge za zadržavanje prezimena, posebno one koje su izgradile karijeru i profesionalni identitet pod svojim devojačkim prezimenom. Lekarke, profesorice, umetnice često biraju da zadrže ili doduze partnerovo prezime kako bi se njihovi klijenti, pacijenti ili kolege i dalje lako mogli s njima povezati. U ovom slučaju, prezime postaje deo profesionalnog brenda.

Muška perspektiva i moć dogovora

Iako je tema često fokusirana na ženski izbor, muška perspektiva je podjednako važna. Neki muškarci doživljavaju ženino odbijanje promene prezimena kao nepoštovanje ili čak odbijanje da se u potpunosti udu u novu porodicu. Drugi su, pak, potpuno ravnodušni ili podržavaju partneričin izbor. Ključna razlika leži u mogućnosti dogovora i uzajamnog poštovanja.

Zdrav odnos podrazumeva da obe strane mogu da iznesu svoje želje i osećanje bez pritiska ili ucenjivanja. Kao što jedna korisnica kaže: "Moj tadašnji verenik je izneo svoje mišljenje... pažljivo i argumentovano. Naravno da je želeo da uzmem njegovo, nikakvog pritiska nije bilo. Smatram da je ok da mi kaže svoje mišljenje, ali odluka je samo moja." Suprotno ovome, primeri gde muškarac izričito preti otkazivanjem venčanja (bilo crkvenog ili gradanskog) ako žena ne promeni prezime, ukazuju na dublje probleme u vezi kontrole i poštovanja koja mogu da eskaliraju u budućnosti.

Šta je "ispravno"? Zaključak je ličan

Nakon razmatranja svih ovih aspekata - emotivnog, porodičnog, društvenog, praktičnog - nameće se pitanje: šta je ispravan izbor? Odgovor je jednostavan i kompleksan u isto vreme: ne postoji jedinstveno ispravno rešenje.

Ono što je savršeno za jedan par, može biti potpuno neprihvatljivo za drugi. Za neku ženu, uzimanje partnerovog prezimena je najveći izraz ljubavi i zajedništva. Za drugu, zadržavanje svog prezimena je čuvanje ličnog identiteta i povezanosti sa porodicom porekla. Treća vidi kompromis u dodavanju prezimena, noseći i svoje i partnerovo kao simbol spojenih života i istorija.

Kao što je jedna od korisnica mudro zaključila: "Zaključak: šta god da izaberemo, osećaćemo se čudno." Ova čudnovatost proizilazi upravo iz veličine i značaja koraka koji se preduzima. Brak je promena, a promena imena je njen vidljiv, simbolički pečat.

Najvažnija stvar je da odluka proizilazi iz autentične želje i ličnog uverenja, a ne iz straha, pritiska ili slepog poštovanja tradicije. Razgovor, razumevanje i poštovanje između partnera su temelji na kojima treba graditi ovu, kao i svaku drugu važnu odluku u zajedničkom životu. Na kraju, bez obzira na to kako se potpisujete, suština braka ostaje ljubav, podrška i poštovanje koje delite - a to se ne može promeniti ni jednim, ni dva, ni tri prezimena.